DA LI SMO IKADA SPREMNI ZA TUGU?
Period jul-avgust je za mene poseban period. U julu sam rođena . A pre nekoliko godina , u istoj godini, sam u ovih mesec dana izgubila dva izuzetno značajna bića u svom životu: oca i partnera. Tako da ovi dani bude u meni puno emocija i malo, malo mi se pojavi suza….
Kada neko umre, uvek smo tužni. A kada nam umre neko izuzetno bitan , onda smo mnogo tužni .
I NIKADA NISMO SPREMNI da se to dogodi. Bez obzira na način: bolest ili iznendanu smt.
Tuga-žalost se definiše kao primarna emocija koja se javlja na gubitak nekog ili nečeg dragocenog, važnog…Tuga je raspoloženje okarakterisano osećajem gubitka i suprotno je radosti.
Kada izgubimo dragu osobu uvek se javlja neverovatno puno različitih osećaja sa kojima se teško nosimo i za koje treba puno snage da ih prebrodimo . Najdominatniji je osećaj tuge. Žalost je toliko jaka da imate osečaj da vas NIKAD NEĆE NAPUSTITI
Tuga je normalna reakcija na naš gubitak. Ne postoji pravi ili pogrešan način tugovanja. Ne postoji rok trajanja tuge. Proces tugovanja zahteva vreme. Isceljenja se dešavaju postepeno. Moramo dozvoliti sebi da process teče u skladu sa nama samima.
U tom procesu prolazimo kroz razne faze koje se mogu prepoznati.
Naša prva reakcija je obamrlost, tupost, šok. Uz šok se pojavljuje i neverica. Imamo utisak da nam je tu negde pored nas, osećamo je , očekujemo da se vrata otvore i voljeno biće pojavi na njima, krenemo ka telefonu da ga nazovemo, osećamo miris … Mi sami ne reagujemo na spoljna dešavanja. Sve radimo automatski, kao da nema veze sa nama.
Osećaj otupelosti mora da postoji da bi se naš organizam navikao na nastalu situaciju i da bi aktivirao mehanizme koji su nam potrebni da možemo dalje. Nema rok trajanja. Može da traje par sati, a može i nedeljama.
Onda u nama raste panika, strah i počinjemo da plačemo, besnimo.. Ja sam šutirala frižider….Imamo jak osećaj da nam je naneta nepravda. Ljuti smo na mnoge ljude oko nas. Ljuti smo na osobu koja nas je napustila. Ponekad osećamo i krivicu, postavljamo pitanja da li smo uradili sve što je trebalo. Ponekad pomislimo da će nekako sve to da nestane i da je sve to neki košmar koji će da prođe.
Polako počinjemo da se navikavamo da voljene osobe nema. Zahvata nas potištenost, ali život se odvija dalje. Nama nije lako, ništa nam ne prija, bezvoljni smo, bez snage, bez cilja, budućnosti , ali život se kotrlja.
Neki ljudi se ovde zaglave. Odustaju od prijatelja, od sveta oko sebe. Zatvore se u svoju školjkicu i to je to. Dovoljno je teško i bez toga. Ne treba tako. Pričajte, plačite, besnite ali radite nešto.
I tako, malo po malo, počinjemo sa novim aktivnostima, vraćamo se starim koje su izmenjene jer mnogo toga nam je bilo vezano za dragu osobu. Ovo je period kada se mi prilagođavamo životu u novim uslovima.
Sve ove faze se dogadja i kasnije, ali manjeg intenziteta i kraćeg trajanja . Bez obzira na to što smo ojačali, naučili da se borimo na novi način,postal adaptivniji i fleksibilniji, dešava s i dalje da pomislmo kako bi mogli da okrenemo telefon, zamišljamo šta bi nam draga osoba rekla, pričamo sa njom, ljutitimo se na nju ili sebe, zaplačemo. I to je u redu. Bol i tuga su sastavni deo života. MI ŽIVIMO. i u redu je da se setimo naših dragih koji nisu sa nama. Ako to izazove emocije u nama, bol, tugu, bes ili šta god , i to je u redu.
Postoji jedna stvar koju nikada ne treba da zaboravimo.
TREBA DA BUDEMO SRETNI ŠTO SMO TE LJUDE IMALI U SVOM ŽIVOTU I ŠTO SMO SA NJIMA DELILI ŽIVOT!
