TEŠKA VREMENA
“It’s amazing how a little tomorrow can make up for a whole lot of yesterday.” ― John Guare
Koliko je teško? Mnogo?
Šta mogu da uradim?
Ništa. Sve što sam znala ja sam uradila.
I? Ništa.
Lako je pričati kada imaš izlaz. Lako je deliti lekcije kada nisi u situaciji u kojoj sam ja. Možda si i bio ali više nisi. Možda nikad nisi ni bio a misliš da znaš kako mi je. Možda si imao nekoga da ti pomogne, ja nemam. možda si drugačiji čovek od mene, možda-ne znam…
Kako god bilo, meni je teško, osećam se izloženo, ranjivo, izgubljeno, umorno, umorno od umora, osećam se bespomoćno, osećam se beznadežno…
I sve tvoje reči da nije sve tako crno, da izlaz uvek postoji, da treba da se potrudim.. se odbiju od mene jer ih ne osećam . ne osećam da su stvarne, ne osećam da pripadaju meni…
Da li ste se i Vi nekada ovako osećali?
Ja jesam. Ni danas nisam imuna. Dešava se.
Uvek se pitam da li se svim ljudima to dešava ili ima onih koji nikada nisu bili u tom stanju.
Onda kada je najteže, kada je nada najpotrebnija, nje nigde nema. Ode bez ikakvog traga, kao da uopšte ne postoji a ušeta ono drugo – beznađe.
Beznađe truje ceo naš sistem i samo se širi. Ako je bilo prisutno i vezano za jedan segment našeg života, ono se kao plima širi i lagano nas preplavi . Beznađe neprimetno okupra celu našu teritoriju: misli, telo, srce. Postajemo beznadežna osoba koja nije dobra ni sebi a ni drugima.
Možda bi mogli da odgovorimo sebi šta nam sve izaziva osečaj beznadežnosti: Nemam šanse da uspem, iako naporno radim; Nema dovoljno ličnih resursa- talentan, znanje, snagu, samopouzdanje; Ne vidim ni jedan način da uradim to što želim; Nemam socijalne resurse – prijatelje, porodicu…;Nemam dovoljno vremena…
Koja od ovih verovanja dominiraju ? Važno je da razumemo šta nas vodi ka osećaju beznađa i nemogućnosti ostvarenja cilja. I važno je da saznamo da li mi zaista želimo da izađemo iz tog stanja, da li hoćemo da se oslobodimo tog tereta beznađa koje se nalazi na našim ramenima, koje nam ne dozvoljava da dišemo, koje guši svaku lepu emociju u našem srcu. Da li hoćemo da nađemo svoju nadu, da je vratimo?
Ako i u najmanjem delu sebe osećamo stvarnu želju za izlaskom iz ove stege, to je početak.
Uhvatimo taj tračak svetlosti i neka nam on osvetli prve korake. A prvi koraci su jako mali. Ne skačemo ni u dalj ni u vis. Ne trčimo sprint, već maraton. Postavimo sebi jednostavne ciljeve koje ćemo ostvariti. Koliko god maleni bili i delovi beznačajno, oni će nam održati tu malu svestlost i za nijansu je povećati. Osvetliće još malo više puta ispred nas. Sigurno ćemo moći da vidimo malo dalje. Sigurno ćemo osetiti neku svrsishodnost. Potrebno nam je da osetimo da to što smo uradili ima neku vrednost, ma koliku. Potrebno je da osetimo razliku na dnevnoj bazi u malim stvarima između nas bez nade, bez svetlosti, bez želje i nas koji radimo te male stvari ali radimo i za nijansu se osećamo bolje. Niz malih stvari koje radimo ima neki smisao i mi postižemo male pobede i održavamo svetlosti da sija, da se ne gasi.
Potrebno nam je da probudimo i ojačamo svoju snagu. Kada se osećamo beznadežno tada vidimo samo ono što nemamo, što nam nedostaje, što je predmet naše želje koja je trenutno nedostižna. Ako je to ljubav partnera, zanemarimo ljubav roditelja, dece, prijatelja. Važno nam je da vratimo fokus na ono što imamo i da osetimo da imamo ljubav, da otvorimo svoje srce da možemo da je primimo i da možemo da je uzvratimo. To nas diže, jača, budi. Ako imamo probleme sa novcem veoma je važno da vidimo šta sve imamo od materijalnih stvari, da ih sve sagledamo i da osetimo da imamo, zaista imamo te materijane stvari.
Kada se povežemo sa onim što imamo osetićemo se snažnije. Nije sve baš tako beznadežno. Ipak mi imamo – šta sve imamo?
Korak po korak ćemo osvetljavati put. Ispred nas će se otvarati putevi koji idu i levo i desno. Videćemo nove mogućnosti. Nije ni lako, ni brzo, ali ide. Važno je da to zaista hoćemo, čvrsto i odgovorno. I da krenemo, da ne odlažemo, da ne čekamo.
Ono što meni zaista pomaže jeste da u tim situacijama osvestim da ja u sebi nosim i ljubav i bes i radost i tugu i očaj i sreću i zadovoljstvo i nezadovoljstvo…Sve sam to ja. I sve je to u meni i deo mene. I normalno je da se ponekad osećam ovako a ponekad onako. I jako je važno da se ne plašim što se osećam različito. Da ne bežim od svojih osećaja. Sasvim je razumljivo da se ponekad osećam i beznadežno. Ako nađem način da nastavim dalje , da radim stvari a ne da čekam, ja tu bezizlaznost umanjujem i osvetljavam lice budućnosti. Polako počinjem da se osećam i više pametna i više lepa i više voljena i više uspešna i više prihvaćena…Ponovo osećam da volim sebe. Ponovo se osećam srećnom i zadovoljnom.
When things go wrong, don’t go with them.” ― Elvis Presley
