“I DON’T NEED YOU, I PREFER YOU.” – WALTER RIS
Da li vam je emotivni partner potreban da bi bili srećni?
Da li je Vaša veza ili Vaš partner centar Vašeg univerzuma?
Ako ste u emotivnoj vezi, da li Vam je partner potreban za: seks, podršku, sigurnost, potvrdu Vaše poželjnosti, kvaliteta, valjanosti…?
Da li možete da budete sami ili imate potrebu da ste stalno u nekoj konekciji? Kada ste sami, da li ste stalno na telefonu ili društvenim mrežama?
Da li se osećate loše ako Vas partner ne uključi u sve što mu se dogadja?
Da li ste ljubomorni?
Da li imate puno zamerki na ponašanje drugih ljudi: prijatelja, porodice?
Da li ste često tužni ili ljuti zbog onoga što drugi ljudi rade?
Da li se često osećate kao žrtva?
Da li često krivite druge ljude za ono kako se osećate?
Da li mislite da nećete preživeti ako…?
Da li mislite da život neće imati smisao ako…?
Emocionalna zavisnost je oblik nezrele emocionalne vezanosti kada naša sreća, ispunjenost, sigurnost, blagostanje zavisi od neke druge osobe, osoba ili od nekog dogadjaja.
Ovo ne znači da smo loša osoba ili da je to neka greška u kodu. Jednostavno je potrebno to shvatiti i prihvatiti. Kada to prihvatimo tada možemo polako da radimo na tome da preuzmamo odgovornost i kontrolu nad svojim životom, da gradimo emocionalnu nezavisnost.
Emocionalnu zavisnost najčešće razvijamo u detinsjtvu kada se oslanjamo na roditelje koji zadovoljavaju sve naše emocionalne potrebe. Kada odrastemo tražimo nekog drugog (zamenu) ko će ispunjavati naše emocionalne potrebe. Takodje, ako nismo imali nikoga ko bi u pravoj meri bio emocionalni oslonac možemo ostati željni te emocionane podrške pa kada odrastemo tražimo da neko ispuni svaku rupicu koja je ostala u detinjstvu.
Najvažnije je da prepoznamo da smo emocioalno zavisni i da naučimo da drugi ljudi ne mogu biti izvor naše ispunjenosti i sreće. Sreća je samo u nama. Drugi ljudi mogu biti zauzeti ispunjavanjem svojih emocionalnih potreba, što je sasvim u redu. Oni su odgovorni za svoju sreću a ne za našu.
Moramo da prihvatimo da smo mi odgovorni za svoje stanje, svoje osećaje, svoja očekivanja, sopstvene misli i dela. U skladu sa tim važno je baviti se sobom, naučiti kako da „uhvatiš“ misli, kako da spoznaš šta sve možeš da uradiš da izazoveš osećaj zadovoljstva sobom takavim kakav jesi i da prepoznaš ono što je potrebno i što želiš da promeniš da bi bio srećniji. Da li želiš više da čitaš, gledaš filmove, stvaraš nešto, baviš se sportom… Ako si neko ko ima potrebu da bude od koristi, da pomaže, pomozi sebi. Ako si neko ko je naučio da drugi njemu pomažu, uradi sam i oseti zadovoljstvo zbog toga…
Budi radoznao. Ispituj sebe i svoje granice. Nauči da rešavaš probleme. Ako si povredjen, nauči da utešiš sebe. Voli druge ljude ali ne zato što ti trebaju.
Drugi nikada ne mogu biti krivi za naš život. Preuzmi odgovornost.
Dakle, prvi korak je prihvatiti sebe baš onakakvim kakvi jesmo sada. Imaš slabosti? Koje slabosti? Šta bi mogao da učiniš da ih prevazidješ? Imaš talente, snagu, vrednosti ? Koje? Kako možeš da ih unaprediš, razviješ?
Preuzmi odgovornost i počni da donosiš odluke koje ćeš sprovoditi u dela. Nauči da kažeš svoje mišljenje. Nauči da kažeš „Da“ i „Ne“. Počni da rešavaš svoje probleme. Naravno da to znači da možeš da zatražiš pomoć ali ne tako da drugi rešavaju stvari umesto tebe.
Nije lako napraviti promene. Zahteva volju, inicijativu, odluku, posvećenost, vreme…Ali je neophodno da bi mogli da živimo srećno i ispunjeno.
Ako je potrebno istražite koji dogadjaji iz prošlosti su doprineli stanju u kome ste sada. Ali ne da bi prebacili odgovornost na prošlost već da bi se sastali sa sobom u sadašnjosti i nastavili dalje, sposobni da prepoznate svoje reakcije i emocije i sposobni da vladate njima. Izadjite iz šeme „sve ili ništa“, „sad ili nikad“…
Izadjite iz obrasca „moram“. Usvojite obrazac „voleo bih“. Nije potrebno da zaviste, da morate. Ako „morate“, pa to „moram“ ne postignete, bićete veoma razočarani, povredjeni…Pokušajte da razmišljate da bi voleli da….i da bi to bilo sjajno… ali možete živeti i ako to ne bude.
Ponekad je dobro setiti se one narodne „Nije zlato sve što sija“. Zbunjenost, prazninu, usamljenost, potrebu za prihvaćenošću ne morate rešavati vezivanjem „ad hoc“. Razmislite ? Strah od napuštanja i strah od usamljenosti se ne rešava ostajanjem u zavisnom odnosu. Ni u jednom ni u drugom slučaju, našu prazninu neće ispuniti neka druga osoba ili osobe, naš strah neće nestati zato što smo se zalepili za nekoga. Drugi ljudi nemaju moć da budu naši „spasioci“.
Ne postupajte kao dete koje vrišti u prodavnici jer neće preživeti ako mu roditelji ne priušte željenu igračku. Hoće. I Vi ćete ako u sebi pronadjete izvor sreće i sopstvene ispunjenosti.
Puno toga se može reći o emotivnoj zavisnosti. Mnogo toga se može preduzeti. Izbor je na nama. Ponekad nam se čini da je ono što želimo ono šta će nas usrećiti a kada dobijemo to što želimo, shvatimo da to i nije baš to.
Emocionalna nezavisnost nam suštinski donosi slobodu. A sloboda jeste odgovornost. Koliko smo spremni da je prihvatimo, toliko ćemo biti sposobni da raširimo krila.
Činjenica je da niko nije sasvim emocionalno nezavistan i da mnogi ljudi koji deluju „jaki“ nisu tako jaki kako zamišljaju. Medjutim, važno je osvestiti gde se nalaziš, šta i koliko te čini zavisnim. Važno je naći meru u vezanosti i razvezanosti. Važno je znati biti sam a ne usamljen, važno je znati biti u bliskim odnosima a ostati svoj.
Važno je znati da se emocionalana zavisnost može prevladati na taj način da budemo srećni ne zbog nekog dogadjaja ili zbog osobe, već da smo srećni bez obzira na sve. Ovo zahteva vreme i rad ali se isplati.
