KAKO JA TO RADIM?
Biološke i psihološke funkcije u partnerskim odnosima su delimično suprostavljene. U partnerskim odnosima potrebna je i stabilnost i promena. Kada je previše stabilnosti , odnos prelazi u monotoniju i tražimo promenu. Kada ima suviše promene, postajemo uznemireni i uplašeni.
Za partnerske odnose, kao i za ceo naš život važno je da se odvijaju ovde i sada. Nema potrebe da se vraćamo u prošlost ili da zamišljamo eventualno moguće buduće dogadjaje.
Svaki čovek bi mogao iz prethodnih iskustava u partnerskim odnosima da nešto nauči i tako doprinese boljem odnosu u budućnosti. Medjutim, mnogo smo skloniji da živimo svoje obrasce, da se ne menjamo, da ostajemo u nezadovoljavajućim vezama ili da menjamo partnere sa kojima opet dolazimo u iste ili slične situacije jer su naši obrasci ostali isti.
Obrasci koji štete partnerskim odnosima
Postoji nekoliko najčešćih obrazaca koje primenjujemo svesno ili nesvesno u svojim partnerskim odonosima.
Na početku veze obično smo spremni i sposobni da vidimo samo vrline našeg partnera. Često ih prenaglasimo a slabosti ne vidimo ili ih sakrijemo od samih sebe. Kako život teče tako postajemo sve svesniji da te vrline i nisu baš takve a da slabosti ima kao i kod svih drugih ljudi. U takvim situacijama često se dogadja da ne želimo da prihvatimo partnera takav kakav jeste već negde duboko u sebi čeznemo za nekom idealnom slikom partnera koju smo sami stvorili na početku. Normalno je da dolazi do problema u odnosu i komunikaciji.
Postoje ljudi koji se stalno trude da predvide potrebe i želje svojih partnera i da ih zadovolje . Medjutim, oni negde duboko u sebi očekuju da i partner predvidja i zadovoljava sve njihove unutrašnje potrebe i želje bez da ih saopšte. Ako partner iz bilo kog razloga to ne radi, takvi ljudi postaju razočarani, pate, osećaju se nedovoljno voljeni…U svakom slučaju su nesretni i nezadovoljni.
Patnju u partnerskim odnosima može izazvati svako ignorisanje i zapostavljanje partnerovih potreba, bilo svesno ili nesvesno.
Sve takve situacije ostavljaju tragove a stalnim vraćanjem u prošlost mi aktiviramo već proživljeni bol i patnju i nismo u stanju da se partneru posvetimo ovde i sada na pravi način.
Često se javlja i strah od mogućeg gubitka partnera , bilo da razmišljamo o mogućnosti da budemo ostavljeni ili da nam partner umre. U oba slučaja mi zamišljamo da ćemo ostati usamljeni i bespomoćni. U ovom slučaju mi smo sve vreme u nekoj mogućoj budućnosti, opet nismo ovde i sada sa partnerom.
Postoji mogućnost da os svog partnera očekujemo ponašanje koje je imao neko od naših roditelja i ako takvo ponašanje izostane mi postajemo zbunjeni, povredjeni, patimo.
U svakom slučaju osnov za uspešan odnos je biti ovde i sada sa partnerom. Videti kakav jeste i videti sebe kakvi jesmo. To nije lako pre svega što od nas samih zahteva odgovornost za sopstveno ponašanje bez mogućnosti prebacivanja krivice na nešto što je bilo ili na nešto što će možda biti.
Veza počiva na osetljivoj ravnoteži snaga. Kada krenemo u promenu, ta promena može da uzdrma tu ravnotežu . To je jedan od rizika koji moramo preuzeti ako hoćemo da promenimo nešto u svom odnosu.
Sposobnosti koje su nam potrebne
Kada razmišljate o svojim partnerskim odnosima razmislite o sposobnostima na kojima možda treba da radite.
Jedna od njih je naša sposobnost celovitog doživljavanja . Kada ova sposobnost nije dovoljno razvijena možemo doći u nemogućnost da realno sagledamo i pozitivne i negativne aspekte sebe, drugih, dogadjaj… Može nam se dogoditi da nešto ili nekoga vidimo samo crno ili samo belo. Ova sposobnost se umanjuje kada se zaljubimo i odlepimo nesposobni da sagledamo realno drugu osobu. Kada je ova sposobnost razvijena mi smo osoba sposobna da sagleda realno, da vidimo sve, da ne iskrivljujemo da bi videli šta želimo i sve to bez velikih oscilacija u raspoloženju.
Sposobnost konstantnosti nam daje mogućnost stabilne i konstantne slike o sebi i drugima. Nerazvijena sposobnost u partnerskim odnosima se ogleda u potrebi da partner bude stalno uz nas , da imamo stalni kontakt , osećamo se loše bez partnera, imamo potrebu da mu stalno šaljemo poruke, da ga zovemo, gušimo partnera, kontrolšemo, nemamo osećaj sopstvene granice i granice svog partnera.
Ponekad nas u razvijanju ili razrešavanja partnerskih odnosa sputava i nerazvijena sposobnost tolerancije na ambivalenciju. U tom slučaju mi nismo sposobni da se izborimo sa oprečnim osećajima koje imamo prema partneru pa ga jedan dan volimo a drugi mrzimo. Možemo i potiskivati negativna osećanja prema partneru pa postajemo daveži ili pak možemo potiskivati pozitivna osećanja što nas vodi prerastanju u konstantno zvocalo. Nerazvijenost ove sposobnosti može odvesti u konstantno ulaženje u krajnje površne odnose, pojavu nesposobnosti donošenja odluka, nemogućnosti realnog sagledavanja čega je više: „za“ ili „protiv“. Kada nemamo dovoljno razvijenu sposobnost tolerancije na ambivalenciju prebacujemo odgovornost na druge, puštamo da život teče, ne osvešćujemo šta je ono što jeste vrednost za nas. Nerazvijena sposobnost nas može odvesti u stalno stanje nezadovoljstva, samovolje, zavisnosti, preterano analiziranje ponašanja partnera, ostanak u nezadovoljavajućim odnosima.Kada razvijemo ovu sposobnost mi možemo da vidimo i dobre i loše strane , znamo šta hoćemo i sposobni smo da donesemo odluku iako naš izbor ima i po neku lošu stranu.
Da, ja sam odgovoran/a!
Najvažnije je da budemo svesni da smo mi sami, isto kao i naš partner, odgovorni za odnos koji stvaramo, negujemo, održavamo.
Naš partnerski odnos se odvija ovde i sada.
