KAD SE NEŠTO VEĆ DOGODILO, NEPOTREBNO JE KAJATI SE – EZOP
Razočaranje je prirodni odgovor na neuspeh. Razočaranje koje doživljavamo jeste posledica naših neostvarenih očekivanja. Neostvarena očekivanja najčešće nastaju kao naša loša procena nas samih, drugih ljudi, situacija
Uglavnom nas u detinjstvu ne uče da je ponekad dobro pasti, ne pripremaju nas da ne postoji recept savršene sreće i da iako ne dodjemo do tog savršenog puta sve je i dalje u redu. I dalje sam ja ja i mogu da nastavim dalje bez osećaja kajanja, krivice, tuge, depresije.
Alberto Moravia: “Stvarni život ne sačinjavaju naši planovi o sreći, nego baš ono što se protivi tim planovima i namjerama, ono što se slučajno dešava, što je potpuno nepredvidivo i što izaziva samo razočarenje i bol.”
Razočaranje je osećaj nezadovoljstva koji prati neuspeh, negativni, loš ishod. Osećanje koje nas u tom momentu preplavi nije nimalo prijatno. Razočaranje može u sebi nositi elemente gorčine i ljutnje začinjene samosažaljenjem. Najčešće nismo ni svesni svih pomešanih osećanja. Loše nam je, ali ne možemo to tačno da definišemo rečima.
Ovakvo stanje može da potraje kratko ali može i da se oduži. Ako potraje duže vreme, vodi u osećanja samoprekora, osuđivanja, pada samopouzdanja. Ako poželimo na brzinu da se rešimo neprijatnosti, to nas vodi u poricanje koje nikada ne može doneti nešto dobro.
Razočaranje nikada nije prijatno. Kada smo razočarani osećamo se jako lose. Medjutim, razočaranje je zdrava i pozitivna emocija koja igra važnu ulogu u emotivnom, intelektualnom I društvenom razvoju svakog od nas. Zdrave emocije se razlikuju od nezdravih po intenzitetu i ponašanju koje je razultat ovakvih stanja. Zdrave emocije podrazumevaju da smo nezadovoljni, razočarani, tužni ali i motivisani da menjamo sebe i svet u pravcu koji će nam doneti više zadovoljstva a manje bola.
Nezdrave emocije najčešće dovode do toga da smo okupirani svojim lošim stanjem, ne činimo ništa da ga promenimo U nezdrave emocije koje mogu nastati iz razočaranje su: osećanje krivice, depresivnost, anksioznost, bes, mržnja, povređenost, osećaj sramote.
Često bežimo da priznavanja razočaranja jer je to iskustvo koje nam pokazuje naše neispunjene želje i nadanja. Razočaranje je povezano sa konačnošću našeg uvida. Razočaranje nas prisiljava da priznamo da … Često je lakše prepustiti se besu i ljutnji nego priznatri da smo razočarani. Kada priznamo razočaranje mi prihvatamo realnost.
Realnost je takva da smo mi odgovorni za svoj život, svoje procene, odluke, planove, očekivanja.
“Nadao sam se…Očekivao sam…Verovao sam….Mislio sam da ako…”
Da bi bili razočarani potrebno je da pre toga budemo očarani.
Kako uspevamo da se razočaramo?
- Dovodimo sebe ili dozvoljavamo da budemo dovedeni u situaciju koja ima neizvestan ishod a mi se nadamo pozitivnom ishodu
- Ne možemo da kontrolišemo ishod jer ne zavisi od nas
- Nemamo kontrolu nad sobom, drugima, situacijom
- Svoje želje posmatramo kao svoje potrebe
- Nemamo realnu sliku sebe, drugih, situacije, uglavnom idealizujemo
- Pravimo nerealne planove
- Imamo osećaj da zaslužujemo pozitivan ishod bez obzira na realnost
- Iznenadjeni smo kada ishod nije onakav kakav smo očekivali
Suština je da negde pomešamo svoje želje I potrebe, kada svoje želje proglasimo za svoje potrebe ubedivši sebe da su nam neke stvari ili ljudi neophodni i da bez tih stvari/ljudi/situacija ne možemo da živimo. Zbog toga mi postavjamo odredjene nerealne i nezdrave zahteve prema sebi, prema drugima I prema životu. Kada ne ispunimo zahteve koje smo postavili prema sebi možemo doći do osećaja mržnje prema sebi, anksioznosti, depresivnosti, povlačenju. Ako se drugi ne ponašaju onako kako mi negde očekujemo od njih može doći do besa, mržnje, ljubomore, agresije, samosažaljenja…Kada uslovi života nisu onakvi kako smo ih mi zamislili možemo otići u očajanje, bes, depresiju, inferiornost, odlaganje….
Kada smo uzbudjeni, kada očekujemo dobar ishod naš mozak oslobadja serotonin i u interakciji sa adrenalinom naše srce brže radi, puls je jači, oči sjajnije. Povećava se dopaminska sekrecija. Medjutim, kada doživimo razočaranje jačina ove sekrecije se smanjuje i dolazi do stimulacije parasimpatičkog nervnog sistema.
Razočaranje je neprijatno osećanje koje je korisno. Razočaranje nam pruža informaciju o načinu na koji gledamo sebe, druge i generalno život I svet. Kada se posle doživljenog razočaranja dublje pozabavimo sobom i svojim pogledima, doći ćemo do veoma korisnih uvida, lične mudrosti i razumevanja sebe i vrednosti koje su nama zaista važne.
Razočaranje je dobro I zato što govori da imamo strast za nečim. Tako posmatrano razočaranje je efekat naše ljubavi, strasti, želje. Ovo govori da nismo apatični, da imamo nešto do čega nam je zaista stalo.
Kada razočaranje pravilno usmerimo dobijamo priliku za rast. Možemo da sagledamo šta mi to nismo sagledavali realno, da ispravimo svoje pogrešne pretpostavke i da nastavimo dalje snažniji i sposobniji. Sposobniji jer smo uvideli greške, ispravili ih a snažniji jer smo preživeli neke teške trenutke i teška osećanja.
Henry David Thoreau:”If we will be quiet and ready enough, we shall find the compensation in every disappointment.“
Kako se ne bavimo razočaranjem?
NIJE MI NIŠTA – Da li utopite svoje razočaranje u bilo kojoj “slučajnoj” aktivnosti: spavate i čekate da prodje, jedete, idete u kupovinu, na zabave, prepuštaš se alkoholu, drogi, internetu…. Bez plana se prepuštamo nekim nasumičnim aktivnosima koje nam odvlače pažnju i izbegavamo osećaj razočaranja i pravimo se da nam se ništa nije dogodilo. U suštini bežimo od svojih osećanja i u svakoj sledećoj situaciji ćemo opet pobeći.
Tako dolazi da usled stalnog bežanja počinjemo da NEGIRAMO svoje osećaje, svoje potrebe jer kada ne postoje želje, ne postoje očekivanja, ne postoji razočaranje. Devalviraju se sopstvene vrednosti. Živi se prazan život I to nas na kraju daleko više košta
GUBILJENJE OČEKIVANJA – Može doći i do pasivne reakcije –zašto bih se uopšte trudio . Tada svaka prepreka izgleda nepremostiva. Utapamo se u verovanju da ništa ne može da se promeni, da niša ne može da se uradi. Ne postoji trunka samopouzdanje a samosažaljenje je veliko. Ubedimo sebe da nemamo kontrolu nad svojim životom i zato nećemo ništa ni pokušavati.
PREBACIVANJE ODGOVORNOSTI – Na razočaranje se može reagovati i besom, mržnjom, ljutnjom, agresijom usmerenom na druge ljude, spoljašnje okolnosti, život. Sva odgovornost se prebacuje na spoljašnje faktore i energija se usmerava na osvetu, teranje inata. Takvi ljudi ne idu stvarno dalje iako mogu nastaviti sa ostvarivanjem ciljeva. Medjutim, iza toga staji mržnja i želja za povredjivanjem drugih. Usmeravanjem ka drugima gubimo sebe i svoje želje
Kad god pokušamo da utopimo svoje razočaranje poričući ili odbacujući svoje želje i ciljeve mi odbacujemo pravog sebe , svoje snove, svoju viziju. Možemo se pretvarati da je sve u redu, voditi svakodnevni život, imati dnevne rituale ali će nam svaki dan biti prazan. Vremenom će se ta praznina uvući u nas i u nama će biti samo osećaj praznine
Može tako, a može i drugačije. Ono na šta mi sigurno možemo da utičemo jeste naša percepcija problema i kako se mi nosimo sa njim.
Kako sei nositi sa razočaranjem?
- Možemo se naći zarobljeni i preplavljeni teškim osećajima i to će nas sprečavati da logično razmišljamo. Postoji period kada osećamo strah, tugu, žalost, apatiju. Važno je da prihvatimo da se razočaranja dešavaju, da je to normalno, da se dešavaju I drugim ljudima, ne samo nama. Tada je potrebno da smo veoma iskren prema sebi. Ako smo ljuti, prihvatimo da smo ljuti, ako smo zabrinuti, prihavtimo da smo zabrinuti… Ne bežimo od sebe I svojih osećanja. Povežemo se sa sobom. Prepoznamo svoje misli, svoja osećanja. Prepoznamo i signale, reakcije svog tela. Prihvatimo sebe i sve što nam je ovo iskustvo donelo. Možemo sve to i da zapisujemo, veoma je korisno Tek kada prihvatimo svoja osećanja takva kakva jesu, možemo početi da razmišljamo o tome zašto se osećamo tako kako se osećamo i kako da takvim osećanima upravljamo.
- Pokušajmo da sagledamo kako drugi ljudi gledaju na našu situaciju. Ako ikako možemo i na način na koji možemo probamo da stvari vidimo i iz druge perspective.
- Jedan od zadataka je da svoju svest podignemo na pozitivniji nivo, da možemo da osetimo želju, spremonst, neutralnost. U tome nam pomažu one stvari koje volimo ili koje smo voleli da radimo. Sve ono što nam donosi pozitivnu energiu. Čak I ako mislimo da to ne želimo , neophodno je da napravimo spisak takvih aktivnosti I da se bavimo tim aktivnostima.
- Jedan od koraka je ponovno uspostavljanje kontakta, povezivanje sa svojom željom, svojim ciljem. Ako je ishod bio loš za to postoje razlozi. Uvek postoji drugi način gledanja. Usmerimo se na svoju osnovnu želju a ne način njenog ostvarivanja. Povežimo se sa onim šta stvarno želite. Šta zaista želim? Koju konkretnu potrebu pokušavam da zadovoljim? Razložimo cilj na sve potrebe koje taj cilj zadovoljava. Kada cilj razložimo na potrebe koje želmo da zadovoljimo ostvarivanjem cilja, pojaviće se uvidi I ideje kako te potrebe možemo još da zadovoljimo.Koji su sve putevi za zadovoljenje naših potreba? Uvek postoji više puteva.
- Vreme je i da se pozabavimo svojim iluzijama. Za koje lažne percepcije smo se vezali? Koja uverenja smo imali? Ovo je prilika za rast, za promenu, za novi pogled, novi uvid, novo saznanje. Nauči lekciju ispravno. Da li koristiš odrednice kao što su: nikad, uvek, sve, ništa…. Ove odrednice ukazuju na nefleksibilnost uverenja. Govore da si sebi zacrtao samo jedan put i da sebi ne ostavljaš opciju. Koliko sebe ograničavaš? Da li umeš da kažeš: Ovo samo meni može da se desi…Život donosi samo bol…Ja nikad ili ja uvek…Ovo govori da se ne služiš objektivnim podacima već da svoju percepciju bojiš uverenjima koja te ograničavaju. Svako neispunjeno očekivanje traži svoje objašnjenje. Svi mi imamo potrebu da shvatimo zašto su se stvari odigrale baš tako, a ne nekako drugačije.
- Prestajemo da krivimo i sebe i druge. Pravimo pregled nekvalitetnih odluka, pogleda, očekivanja, uverenja. Procenjujemo stvari sa nove tačke iskustva i boljeg uvida. Sve što radimo radimo najbolje što umemo u tom momentu. Svesni smo svoje odgovornosti i pokušamo da svoj cilj koji je uskladjen sa našim stvarnim potrebama stavimo u što realnije okvire. Razmotrimo sve što nam je potrebno, sve što imamo, šta sve možemo još da uradimo. Uspostavimo kontrolu nad svim onim stvarima koje zavise od nas.
