“To be, or not to be, that is the question”
Toleracija na ambivalenciju je jedna od bazičnih kompetencija, razvojnih veština koje svaki čovek treba da neguje, trenira, razvija kako bi napredovao. Ostale razvojene veštine su: neutralizacija i mentalizacija, celovitost objekta, konstantnost objekta, tolerancija na frustraciju, inicijativa i volja.
U psihoanalizi se termin ambivalencija koristi da opiše simultano postojanje oprečnih osećanja prema istom objektu (osobi, predmetu, pojavi, sebi samom).
Biti zaglavljen izmedju dve tačke, ni tamo, ni ovamo. Tu si gde si i ne mrdaš. Ne možeš da se pomeriš, da doneseš odluku , ne znaš šta da radiš. Živiš izmedju.Ili preskačeš „tešku“ temu. Ili se praviš da nema problema i da nema potrebe da bilo šta preduzimaš. Ili nešto tj. Nekoga koga si puno voleo, cenio, nekoga koga si veličao ssada vidiš samo u negativnom svetlu…Ili…Ima puno ponašanja koja ukazuju na nemanje tolerancije na ambivalenciju.
To se može dogoditi svakom čoveku. Međutim, ako je to naš oblik ponašanja, sastavni deo nas, našeg života , to nam ne čini dobro. To nas drži prikovanim za postojeće stanje, ma kakvo ono bilo.
Zašto je ovako? Zašto se ove stvari dogadjaju? Život je složen, situacije su složene, ljudi su složeni. Ništa nije samo crno ili samo belo. Ništa ne može u potpunosti da nas zadovolji i u potpunosi da nam odgovara. Uvek postoji i za i protiv. Dešava se da nismo spremni, sposobni da podnesemo emocije koje se javljaju, koje su izmešane, koje su jake i na jednooj strani vage i na drugoj. Nismo spremni da donesemo odluku i da podnesemo te oprečne emocije koje nas obuzimaju. I zbog toga ostajemo zaglavljeni, bez donošenja odluke. Branimo se. Branimo se tako što bežimo sa jedne strane na drugu, ignorišemo, preterano brinemo, dolazimo u faze besa, površno posmatramo, nerazmiljšljamo o problemu….Postoje razni mehanizmi odbrane od ambivalecije, ali ni jedan ne razrešavamo ništa.
Šta se nalazi na dva kraja ambivalencije. Sa jedne strane je odgovornost i posvećenost a sa druge strane je strah . Posvećenost podrazumeva da sagledamo i dobre i loše strane i svesno donesemo odluku da radi dugoročne dobrobiti možemo da prevazidjemo loše aspekte naše odluke.
Kakve to veze ima sa jogom?
Krenimo od dolaska na časove joge. Imate časove joge u 7 ujutru ili u 7 uveče. Može se primniti na bilo koje vreme. Doneli ste odluku da idete tri puta nedeljno. Zašto? Zato što vam prija, čini vam dobro, osećate se zdravo, pokreretno, poletno, puni ste energije, lakše se nosite sa stresom itd. Međutim, 7 ujutru može da bude rano ili suviše hladno, vetar, kiša, sneg. 19h može da bude posle posla, možemo da budemo baš umorni, isceđeni, neraspoloženi, opet kiša, sneg, toplota…I šta se događa? Izostanete jednom, dva puta…pa odemo jednom, dva puta…I polako ćemo prestati da idemo. Bez donošenja odluke. Ili ćemo zato što ne idemo redovno reći sebi da i ne primećujemo baš šta dobijamo sa tom jogom, nema promena itd.
Međutim, ako donesemo stvarnu, svesnu odluku, tada je posvećeno sprovodimo. Čak i kada smo legli malo kasnije i kada je napolju hladno i pada sneg i kada možemo da ostanemo u krevetu do 9h ili posle posla odmah se bacimo u krevet ili odemo na piće, mi posvećeno idemo na naše časove joge. Posvećeni smo tome da poštujemo sebe i svoju odluku. Prevazići ćemo onaj deo koji nas vodi u inertnost, odustajanje zarad jednokratnog, trenutno lakšeg, jednostavnije organizovanog vremena. Radićemo ono što smo odlučili zarad svoje dugoročne dobrobiti.
Možemo da pričamo o tome kako radimo asane. Npr. asana koju svi znaju – pas koji gleda na dole. To nije „teška“ asana.
U asani – pas koji gleda na dole – možemo da osetimo intenzivno istezanje , produžavanje. Posmatrajte sebe u toj asani. Da li ste uši u asanu i odustali? Ne produbljujete je, niste posvećeni. Nemate posvećenost onda kada sete ušli u položaj i kažete sebi – to je to. Ostajete tu gde jeste i lažete sebe da radite nešto. A u stvari, ostajete na istom. Uvek možete malo više. Posmatrajte sebe dok radite. Ako „uhvatite“ sebe da „zabušavate“, da varate sebe da radite a u stvai samo održavate stanje , zapitajte sebe: Šta me zadržava da ostanem u asani bez pokušaja da je produbim? Šta me zadržava u mestu u kome se trenutno nalazim? Šta bi se dogodilo ako ipak pokušam? Čega se plašim, pa ne pokušavam?
Šta se dogadja u inverznim položajima? Suočavanje sa strahom! Suočavanje sa situacijama: Želim, ali ne …Želim ali se bojim…Želim, ali ne znam kako i uplašen/a sam da pokušam da naučim. Želim, ali sam zaglavljen i izgleda da…
Šta nam je sve potrebno da pokušamo nešto čega se bojimo?
Potreban je dah, svesnost, strpljenje i posvećenost. Posvećenost procesu puštanja briga, strahova, zastoja, nesigurnosti. Za početak je potrebno da imamo jednu od tih stvari u bilo kom trenutku. Ako imamo dah koji je dubok, svestan , stabilan i potpun postajemo svesni, strpljivi i posvećeni dahu. Ako imamo svesnost možemo sagledati prepreke sa kojima se možemo suočiti ili sa otporom koji osećamo kada se suočimo sa preprekama.Sa svesnošću dolazi strpljenje jer shvatamo da život nije trka već izizetno putovanje koje je i zbunjujuće i lepo.
Dakle, u svakoj asani, čak i u onim „jednostavnim“, možemo se sučiti sa ambivalencijom – da li bih ili ne bih, želim ali ne mogu, biće suviše teško da ne želim ili ja ne znam šta da radim, tako da neću ništa.
Suočavajući se sa ambivalentnošću radeći jogu učimo da se suočimo i prevaziđemo ambivalenciju u svakodnevnom životu. Rastemo, napredujemo, idemo dalje.
Sledeći put kada se pojavi ambivalentnost suoči se sa njom, osvesti svoja pitanja, svoju nedoumicu, svoj strah i napravi svestan izbor, čak iako osećaš strah.
Posle toga samo možemo da budemo srećni, zadovoljni sobom, zahvalni sebi i ispunjeni.
